Prezime u Braku: Između Tradicije, Identiteta i Ličnog Izbora

Pitanje prezimena pri stupanju u brak jedna je od onih naizgled jednostavnih, a duboko ličnih i društvenih tema koje neprestano izazivaju žustre debate. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti suprugovo, dodati ga svom, ili pak osmisliti neko potpuno novo? Iza svake od ovih odluka krije se složen splet osećanja, vrednosti, porodičnih očekivanja i ličnog identiteta. Ovaj tekst nastoji da rasvetli različite aspekte ove teme, nudeći sveobuhvatan pogled na ono što je za mnoge mnogo više od puke formalnosti.

Koreni tradicije: odakle potiče običaj uzimanja muževljevog prezimena?

Uvriježeno shvatanje da žena mora da uzme muževo prezime duboko je ukorenjeno u patrijarhalnu tradiciju gde je brak predstavljao prelazak žene iz očevog u muževljevo vlasništvo. Prezime je služilo kao oznaka pripadnosti i "vlasništva". Međutim, istorijska činjenica na našim prostorima je mnogo fluidnija. Trajna, nasledna prezimena su na ovim prostorima uvedena relativno kasno, tek u 19. veku, za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića. Pre toga, prezimena su se često menjala kroz generacije, najčešće po imenu dede (patronimična prezimena), što znači da dva brata mogu imati različita prezimena. Stoga, tvrdnja da se "vekovima nosi isto prezime" često nije tačna.

Poreklo samih prezimena takođe govori o njihovoj promenljivoj prirodi. Ona su nastajala po zanimanju (Kovačević, Torbica), ličnim karakteristikama (Brkić, Ćosić), mestu porekla (Sremac, Erdeljanović), ili čak po nadimcima koji su ponekad bili proizvod "zajebancije" komšiluka. Nositi prezime koje je nekada označavalo, na primer, zanat ili neku osobinu dalekog pretka, danas je više znak kontinuiteta nego nepromenljivog porodičnog identiteta.

Šta prezime zaista predstavlja? Simbol, identitet ili puka formalnost?

Za mnoge ljude, prezime je sastavni deo ličnog identiteta. To je ime sa kojim su odrasli, koje ih prati kroz školu, karijeru i društvene odnose. Promena tog imena u odraslom dobu može se doživeti kao gubitak dela sebe, kao odricanje od sopstvene istorije. Kako jedna sagovornica kaže: "Ja se ne prezivam po ocu, ja se prezivam po sebi. To prezime sam ja." Osećaj da se osoba "gradi" decenijama pod određenim imenom i prezimenom čini promenu teškom i neprirodnom.

S druge strane, za druge, uzimanje suprugovog prezimena je lep i simboličan čin koji označava početak nove zajednice, stvaranje jedinstvene porodične jedinice sa zajedničkim obeležjem. Vidi se kao gesta ljubavi, povezanosti i zajedništva. Kao što neko primećuje: "Poenta udaje je promena prezimena kako bi bili porodica s istim prezimenom." U ovom kontekstu, zajedničko prezime postaje spoljašnji znak unutrašnje veze.

Postoji i treća, praktična perspektiva. Promena prezimena podrazumeva zamenu velikog broja dokumenata: lične karte, pasoša, vozačke dozvole, zdravstvene knjižice, bankovnih računa, diplome, profesionalnih licenci. To je birokratski napor koji mnogi žele da izbegnu, što je sasvim legitimno i razumljivo razmatranje, naročito u eri kompleksne administracije.

Deca u jednačini: čije prezime nose i zašto?

Pitanje dece često zaokuplja centralno mesto u debati. Tradicionalno, deca nose očevo prezime, što je u skladu sa patrijarhalnom idejom o "nastavljanju loze". Međutim, savremeni zakoni, poput Porodičnog zakona u Srbiji, dozvoljavaju da se dete preziva prema prezimenu jednog ili oba roditelja. U praksi, iako postoji zakonska mogućnost, ogromna većina dece i dalje dobija očevo prezime. Ovo otvara pitanje: ako je majci bitno da zadrži svoj identitet kroz prezime, zašto to isto pravo ne pripada i detetu da nosi njeno prezime, makar uz očevo?

Neki argumentuju da je logičnije da se dete preziva kao majka, s obzirom na biološku i često primarnu emotivnu vezu, posebno u ranom detinjstvu. Drugi smatraju da je zajedničko prezime oca i dece važno za očev identitet i povezanost sa porodicom. Praksa davanja dva prezimena (prvo očevo, pa majčino) uobičajena je u španskom i latino govornom području, ali kod nas je još uvek retka i susreće se sa birokratskim preprekama i različitim tumačenjima zakona.

Pitanje dokazivanja roditeljstva na granici ili u institucijama takođe se često pominje. Iako se čini da bi različita prezimena mogla stvarati probleme, u praksi se dokazivanje vrši putem rodnog lista, gde su jasno navedeni oba roditelja, nezavisno od prezimena. Putne saglasnosti za decu potrebne su prema propisima pojedinih zemalja, a ne na osnovu toga da li se dete i roditelj prezivaju isto.

Pritisak okoline i "šta će reći ljudi"

Balkanski mentalitet često nameće jak pritisak na pojedinca da se pridržava ustaljenih običaja. Žena koja odluči da ne promeni prezime suočava se sa čudnim pogledima, direktnim pitanjima, a ponekad i otvorenim osudama. Komentari poput "zna se ko je gazda u kući", "nije ga dovoljno volela" ili podjebavanje muža da je "papučar" sastavni su deo socijalnog pritiska. Ovakva reakcija okoline otkriva koliko je društvo još uvek vezano za arhaične obrasce i koliko lični izbor pojedinca doživljava kao pretnju kolektivnom identitetu.

Sa druge strane, i žene koje se odluče da uzmu muževo prezime ponekad se suočavaju sa kritikama iz "modernijih" krugova, gde se takav čin može protumačiti kao popustljivost patrijarhatu. Ova polarizacija pokazuje da je tema prezimanja postala polje ideoloških bitki, umesto da ostane oblast ličnog, intimnog odlučivanja para.

Razvod i povratak prezimena: novi začarani krug

Priča o prezimenu ne završava se udajom. U slučaju razvoda, žena se ponovo suočava sa izborom: da li vratiti devojačko prezime? Neki to čine odmah, videći u tome simbolički prekid i povratak sebi. Drugi, pak, zadrže bračno prezime, naročito ako su ga nosili duže nego devojačko, ako im se ono više sviđa, ili jednostavno zbog birokratske muke koja ponovna promena zahteva. Zadržavanje prezimena bivšeg muža ponekad izaziva još veče nedoumice i osude od strane okoline, ali i ovde je kĺjučna lična odluka i komfor pojedinca.

Zaključak: Pravo na izbor kao najveća vrednost

Kroz sve ove debate, priče i iskustva, nameće se jedan jasan zaključak: najvažnija je sloboda izbora. Savremeno društvo, makar na papiru, nudi tu slobodu. Postoji nekoliko zakonski regulisanih opcija, a unutar braka, odnosno partnerske zajednice, ključno je međusobno poštovanje i razumevanje.

Brak i porodica ne počivaju na identičnom prezimenu, već na ljubavi, poštovanju, poverenju i zajedničkim vrednostima. Neka se svako preziva onako kako želi i kako se oseća najprirodnije - bilo da to znači očuvanje svog identiteta, simboličko udruživanje sa voljenom osobom, ili neku treću, kreativnu kombinaciju. Konačno, odluka treba da bude rezultat iskrenog razgovora dvoje ljudi, a ne ispunjavanja očekivanja porodice, komšija ili šire društvene zajednice. Jer, kako jedan od učesnika debate kaže: "Pas laje, karavani prolaze." Vaš život i vaš identitet pripadaju vama.